Article

33370

U ova nova vremena često se zaboravlja na stare, univerzalne vrednosti koje su nam i pomogle da doguramo dovde. Neko će reći „nikad nije bilo teže nego sada“, ali... teško da je to istina. Možda samo nikada ranije nismo koračali uz ovoliko zatvorenih očiju, pa nam je zato sada sve nekako neispitano i mračno. Svima koji se tako, zbunjeno i umorno osećaju, stigla je jedna poruka sa okeana. Stara je 84 godine. Ili, možda, ipak malo više.
Božić je praznik koji Hrišćani proslavljaju verujući da je baš na taj dan Spasitelj sveta došao na svet, da ukaže na put kojim se stiže u večni život. Ateisti bi tu mogli svašta da dodaju, ali ovo nije priča o njima, niti o tom novom savezu (stara reč za savez je - zavet, otuda i „Novi zavet&ldquo koji je sklopljen između ljudi i Onog koji je baš na Božić rođen. Ne, nije priča o tome. Ovo je priča o tome kako je taj savez, dogovor da se vrlinama gradi ovozemaljski život, potrajao i obeležio i vek koji je za nama.

Tih 1900-i-nekih, ginulo se u milionima. Onaj Veliki rat samo u našoj zemlji odneo je više od milion života. To mu dođe gotovo trećina tadašnje populacije Srbije. Oni koji se u ratne brojke razumeju, kažu da je oko 60 odsto ovdašnjih muškaraca tada poginulo. Njima, kao i preživelima u toj borbi protiv zla, nije mesto u ovoj priči, već u srcima, a ovde su utrčali i jedni i drugi kao podsetnik. O hrabrosti. Onoj koja nam pomaže da, pre svega, pobedimo sopstvene slabosti.

Godina 1930. Atlantski okean. Na njemu, jedan poštanski brod. „Florida“ se zvao, francuski je bio. Na palubi, neki mladi ljudi, naši, ovdašnji, mahom Beograđani, ali poreklom iz svih krajeva Srbije. A između njih – lopta. Igraju se, kao što to i deca rade, čista srca. Putuju na prvi šampionat sveta u fudbalu. Prvi u istoriji. Ima ih ukupno 21 u toj neobičnoj ekspediciji na tom neobičnom brodu. Nemaju lekara. Nemaju pomoćne trenere. Nemaju fizioterapeuta. O prtljagu brinu sami, nemaju ni ekonoma.

Zadovoljni onime što imaju i prilikom koja im se ukazala, a svesni da im niko ne daje nikakve šanse da urade bilo šta veliko tamo gde su se uputili, krenuli su tiho na dugo, 22 dana dugo putovanje po vodi da bi se predstavili svetu i rekli „Hej, to smo mi. Iz Srbije. Zovu nas Jugosloveni, ali ostali iz te Jugoslavije nisu hteli sa nama. Da vam pokažemo šta volimo, može?“.

Hrvati nisu hteli da idu na to prvo prvenstvo sveta u fudbalu. Bilo im krivo što je sedište Saveza preseljeno iz Zagreba u Beograd, a kako se najbolji fudbal u tadašnjoj Kraljevini igrao kod nas i kod njih, ostadosmo samo mi u toj neobičnoj ekspediciji, kad već njih nije bilo.

Četiri dana pre nego što su ovi tihi momci, željni da na teren prenesu igru sa palube, onu igru koju su nosili u srcima, a sa istim onim žarom koji su u grudima njihovi očevi petnaestak godina ranije imali po frontu ne bi li deci omogućili da idu ka svojim snovima, u Montevideo je stigao jedan drugi brod. Nije bio Florida, zvao se Konte Verde i nije bio poštanski. Elitni italijanski brod, koji je baš iz Italije i pošao, poveo je u svojim kabinama najpre rumunsku reprezentaciju, potom francusku, onda je u Barseloni ušla i belgijska, a posle manje od dve nedelje puta, u Rio de Žaneiru ukrcali su se i slavni Brazilci. Negde usput, u taj brod ušao je i predsednik FIFA Žil Rime, koji je, kao pravi fudbalski zanesenjak i tvorac ideje da se šampionat igra, u svom sopstvenom prtljagu nosio čuveni trofej namenjen šampionu sveta, sakrivši ga od lopova među spakovanu odeću.

Kada su oni stigli u Montevideo, glavni grad i najveću luku Urugvaja na Atlantskom okeanu, čak 10.000 ljudi izašlo je da ih dočeka. Četiri dana kasnije, isprva skoro da nikog nije bilo na doku kada se na pučini pola sata pre podneva ukazao dim parobroda Florida.
Ovde ćemo se sa velike vode na kratko preseliti na tamošnje kopno i tadašnje sećanje na Veliki rat. U Montevideu je živela velika kolonija Francuza. Oni su sreću potražili u Južnoj Americi mahom posle okončanih borbi u Evropi, ne zaboravljajući kroz šta su prošli i gde su sve davali svoj doprinos. A ginuli su i oni. Baš. Kada jedna zemlja od tada nešto preko 40 miliona stanovnika izgubi malo više od jedne četrdesetine svoje populacije, onda to uopšte nije malo. Mnogo ih je palo probijajući čuveni Solunski front, rame uz rame sa srpskim vojnicima. Samo, Francuzi su tamo bili slušajući, kako je i red, komande nadređenih. Oni naši preci imali su samo jednu želju – da se onako prognani vrate u razrušenu zemlju, koju su gradili svojim rukama, u kojoj su se rađali i umirali vekovima i u kojoj su učili sebe, a potom decu, kako se čuva onaj stari savez. Vrlinama. Nisu nikada zaboravili francusku pomoć, mada će uvek biti onih koji će reći da je mogla biti i veća, niti su Francuzi zaboravili kako su se tih dana divili Srbima i to toliko da je čuveni general Franše d'Epere pisao da je juriš naših predaka u svoju otadžbinu po probijanju Solunskog fronta bio „tako silan da je srpsku pešadiju i francuska komora na konjima jedva stizala“. Ali, nije bilo bitno samo pomoći sebi i svojima, vratiti se na svoje. Živeti u vrlinama znači voleti i one oko nas koliko i nas same. Tako su očevi onih fudbalera sa palube “Floride”, sa očevima očeva naših očeva, krenuli dalje, da pomažu komšijama. Oslobađali i one iznad nas na mapi, i one koji posle nisu hteli da igraju fudbal sa nama, i one skroz severno, južno... Ne postoje granice za ljubav, držali su tada čas, ginući kao da brane svoj prag, a terajući tamu iz komšijskih dvorišta svojim svetlim primerima.

Mi smo možda sve to zaboravili. Dobro, bilo davno, reći će neki, ima danas važnijih tema, dodaće drugi. Ali, u Montevideu se tog jula 1930. u francuskoj koloniji, koja je bila domaćin sopstvenoj reprezentaciji, nije zaboravljalo divljenje koje su imali za svoje nekadašnje ratne drugove i njihove živote koji su, kada su i padali, svetlom razgonili tamu. To poštovanje je išlo dotle da je predsednik kolonije bio šokiran kada je saznao da su francuski fudbaleri stigli u Montevideo elitnim italijanskim brodom, a srpski, uz osam dana duže putovanje, idu francuskim brodom, pa još poštanskim.

Nismo baš sigurni kako je tačno tekao razgovor između pomenutog predsednika i francuske delegacije, ali, poruka je bila jasna: svi da ste izašli na obalu ne bi li dočekali Srbe.
Francuski fudbaleri ne samo da su poslušali glas svojih sunarodnika iz kolonije u Montevideu, već su došli do doka, a onda, videvši da se nekako niotkud okupilo tri hiljade mahom naših iseljenika, rešili su da urade nešto nezapamćeno: zakupili su odmah jedan motorni čamac i krenuli da, zajedno sa Rimeom, na velikoj vodi pozdrave tim iz zemlje koju su smatrali velikom.
Na brodu Florida, tom poštanskom plovilu, jedni su skidali kape pred gestom francuskih fudbalera i predsednika FIFA, a drugi svoje kape pred momcima iz male, hrabre zemlje koji na palubi nisu vežbali prvenstva sveta radi, već radi ljubavi prema talentu kog su imali i svakodnevno umnožavali. To i jeste jedna od najvećih vrlina, čuvanje onoga što smo, bez odustajanja od želje da budemo bolji ma kakva da su vremena.

Kada se poštanski brod približio pristaništu, lokalni Srbi su uz tamburaški orkestar zasvirali himnu Kraljevine Jugoslavije. Sastojala se iz uvodnih tonova srpske, pa onda hrvatske, a onda i slovenačke himne, ali se samo „Bože pravde“ pevalo. Iz srca. Pevalo se sa doka. Grmelo je sa palube. Uz suze. I na obali, i na okeanu.

Francuski sportski istoričari beleže da su plakali i francuski fudbaleri. Tog dana su plakali, a nije zabeleženo da li je suza bilo četiri dana ranije kada ih je dočekalo desetak hiljada ljudi, koji su čekali da vide veliki brod i velike reprezentacije. Suze nekako same krenu kada srce prepozna vrlinu. A ljubav je najveća od svih.
Nikada se više nešto slično nije ponovilo. Niko ovde više nije tako voleo fudbal kao ti momci. Šest dana kasnije pobedili su Brazil. Niko više nikada nije tako pevao našu himnu, kao što se pevalo tog osmog jula 1930. u Montevideu. Nikada više nismo imali takvu reprezentaciju, niti smo imali generaciju poniklu u onolikim stradanjima. A stradalo se i posle, nije da nije.

Sada su došla neka druga vremena. Reprezentacija je tu. Himna je tu. A i narod je tu. Samo, na onaj zavet se zaboravilo. Zato nema toplih suza. Otuda i ovolika tama, u nama i oko nas. Kad nestane ljubav za ljude oko nas, kada iščezne ljubav za svet, a netragom ode i hrabrost da se borimo sa sopstvenim slabostima da bismo taj svet menjali na bolje, onda sve postane tumaranje zbunjenih po mraku.

Božić. Dan kada se Hrišćani raduju, pevajući „Rođenje tvoje, Hriste Bože naš, zasija svetu svetlost razuma“, zapravo je podsetnik na vrline koje su nas nekada krasile. Podsetnik na - razum koji imamo. I na ljubav koju smo sakrili. I na reči “svetlost svetli u tami, i tama je ne obuze”. Podsetnik i na one druge reči "Neka svetli vaše svetlo pred ljudima, da vide dobra dela vaša". I na hrabrost koje nikako da se latimo, pa nam slabosti narasle, ne zna im se broj. A ne treba nama ni lekar, ni ekonom, ni fizioterapeut, ni pomoćni treneri da bismo to promenili. Sa tog okeana, sa onog motornog čamca i sa onih tamburaških struna, iz svih onih glasova sa obale i palube kao da se i danas, 84 godine kasnije, čuje svima nama upućena poruka koju je ne tako davno izgovorio i Patrijarh Pavle:

Da bi nam bilo bolje – moramo mi da budemo bolji.
Pa, budimo.

A budemo li, nama možda neće u susret izaći čamac sa kog će nam otpozdravljati, ali će zato naša deca sigurno biti na brodu koji ih vodi ka ostvarenju njihovih snova.

Previous article:
Čep (10 years ago)

Next article:
pomoć (10 years ago)