Article

34604

Vernici i Srpska pravoslavna crkva (SPC) svake godine, 27 januara, slave dan utemeljivaca srpske crkve, države i školstva - Svetog Save.
Savindan se obeležava i u svim školama u Srbiji kao radni ali nenastavni dan, pa daci redovno dolaze u školu da bi prisustvovali tradicionalnoj školskoj slavi.
Sveti Sava bio je prvi srpski arhiepiskop, svetitelj i prosvetitelj. Bio je najmladi sin velikog župana Stefana Nemanje, kršten kao Rastko, a kada se zamonašio uzeo je ime Sava.

Rastko se na Svetoj Gori zamonašio uprkos snažnom protivljenju roditelja koji su mu namenili vladarsku misiju.
Njegovim ustolicenjem za arhiepiskopa 1219. godine utemeljena je i samostalna Srpska pravoslavna crkva.
Zajedno sa ocem Stefanom, zamonašenim kao Simeon, Sveti
Sava je osnovao Hilandar i izgradio još 14 manastira, postajuci tako ktitor prve srpske duhovne zajednice na Svetoj Gori.
Hram Sv. Save u Beogradu.



Najmladi sin Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, zvao se Rastko. Rodio se 1169. godine i još od detinjstva je pokazivao da je obdaren izvanrednim darovima.
Kad mu je bilo 15 godina, otac mu odeli jedan kraj u svojoj državi, gde bi se ucio upravljanju; a kad mu je bilo 17 godina, roditelji su vec pomišljali i da ga žene, mada je on vec poceo misliti kako da se odvoji od sveta i ode u manastir, da se posveti Bogu.
Jednom, kad su ga roditelji pozvali u dvor, verovatno radi ženidbe, dodu i neki kaluderi iz Svete Gore, a medu njima je bio i jedan Rus. Rastko se upozna s njim, raspita se kako se živi u Svetoj Gori, pa kad je saznao da je tamo upravo onako kako je on želeo, dogovore se da zajedno idu u Svetu Goru.
Rastko zamoli roditelje da ga puste u lov na jelene, pa dok je bio u lovu u planini, iskrade se od društva, i sa duhovnikom Svetogorcem i nekoliko vernih slugu ode u Aton.
Izgubljenog Rastka nigde nisu mogli naci, te se konacno zabrinuti roditelji dosete da je mogao odbeci sa onim Svetogorcem. Zato Nemanja otpremi jednog vojvodu sa nekoliko vojnika u Svetu Goru (Hilandar, na slici desno) da mu vrate sina, a u dvoru je za to vreme vladala velika tuga i žalost.
Vojvoda pohita što brze može i preko Soluna dode u Svetu Goru. Tu se stane raspitivati za Rastka i dozna da je on u manastiru svetog Pantelejmona. Vojvoda pronade Rastka i rece mu da ce ga vratiti ocu milom ili silom, makar i vezanog. Rastko se ucini kao da se pokorava vojvodinoj naredbi i zadrža vojvodu do sutra, pa da se onda svi vrate.
Uvece Rastko zamoli igumana da za vojvodu i pratnju pripremi dobru veceru, a posle vecere odoše u crkvu na bdenje. Bogosluženje je bilo dugo, vojvoda i pratioci umorni od puta i malo pripiti od vina, te zadremaše u crkvi. Rastko se lagano iskrade sa jednim duhovnikom, ode na visoku manastirsku kulu, gde ga taj duhovnik ošiša i obuce ga u kaludersko odelo.
Kad se bdenje završi i Srbi vide da nema Rastka, opasno se naljute na igumana i kaludere i ko zna šta bi bio da Rastko sa kule ne viknu na vojvodu da se ostavi kavge, jer je on tu i sutra ce se videti. Srbi se smire i postave stražu oko kule. Sutradan zovne Rastko vojvodu i pratnju i pokaže im se sa kule u kaluderskom odelu. Kad ga videše zakaluderena, vojvoda i njegova pratnja briznuše u plac. No Rastko ih uteši, rekavši im da je to volja Božja i spusti im sa kule svoje svetovno odelo i ošišane vlasi da odnesu roditeljima i uvere ih da je on vec duhovnik, a uz to im preda i svojerucno pismo za roditelje. Vojvoda se sa pratnjom vrati u Srbiju.
Nije dugo prošlo, a po Svetoj Gori se rašcuje da je sin srpskog vladara došao da živi medu isposnicima, a svako je želeo da ga vidi. Rastko je stupanjem u monaški red dobio ime Sava. Protat svih svetogorskih monaha, saznavši ko je i ciji je Sava, premesti ga u najveci manastir Vatoped, gde je Sava proizveden u jeromonaha.
Roditelji pak Savini, doznavši šta je njihov sin uradio, dugo su ga žalili i u znak žalosti crno odelo nosili, ali su se na kraju pomirili s time, verujuci da je to Božja volja. Nemanja se pocne dopisivati sa sinom i s vremena na vreme mu je slao mnogo novaca, da ne bi ni u cemu oskudevao. Sava je sve te novce delio manastirima i pustinjacima.
Jednom zamoli svog igumana da ga pusti da obide sve manastire i pustinjake po Svetoj Gori, i kad dobi dozvolu, obide ih sve, iduci bos. Kada se vratio u manastir Sava rece igumanu da želi i on da ispašta u samoci kao što ispaštaju isposnici, ali mu iguman ne dozvoli. Ipak, Sava se hranio samo suvim hlebom i vodom, a vrlo retko je kušao po malo vina i zejtina. Svaku noc, do neko doba, molio se Bogu i metanisao, a uoci nedelje, provodio je na molitvi dok ne ogreje sunce. Išao je lako odeven i bos i zimi i leti, a od takvog hodanja koža na tabanima mu je tako odebljala da je mogao ici po najoštrijem kamenju. Sava je postao ugled svim kaluderima i isposnicima svetogorskim.



HIMNA SVETOM SAVI

Uskliknimo s ljubavlju
Svetitelju Savi
Srpske crkve i škole
Svetiteljskoj glavi
Tamo venci tamo slava
Gde naš srpski pastir Sava.

Pojte mu Srbi
Pesmu i utrojte!

S neba šalje blagoslov
Sveti otac Sava:
Sa svih strana svi Srbi
S mora i Dunava
K nebu glave podignute
Savu tamo ugledajte

Savu srpsku slavu,
Pred prestolom
Tvorca!

Blagodarna Srbijo
Puna si ljubljvi
Prema svome pastiru
Svetitelju Savi.
Bosna i Hercegovina
Svetog Save dedovina

S tobom slave slavu
Svetitelja Savu.

Zdravo Sreme, Banate,
I Srbijo Stara;
Ravanice cuvaj nam
Telo Knez Lazara;
Crna Goro sestro mila,
Zdravo i ti s nama bila,

Da slavimo slavu,
S vetog oca Savu.

Mileševo slavi se
Telom Svetog Save,
Koga slave svi Srbi

Previous article:
Kako doci do novinarske medalje (10 years ago)

Next article:
Serbian ultras! (10 years ago)